ADVERTISEMENT

Euronews: Iako je prošlo 30 godina od rata, vrlo često u javnom diskursu čujemo riječi poput “četnik”, “balija”, “ustaša” i onda se ljudi u novinarstvu pitaju da li treba to da cenzurišu, iako je takve riječi izgovorio neko ko je na vrlo visokoj funkciji. Jesu li takve riječi uvredljive i kako savjetujete novinare koji se nađu u dilemi – da li da to objave ili cenzurišu?

Milić: Suštinski, mi ne možemo da cenzurišemo sve jer je danas javnost sve oko nas. Ukoliko cenzurišu mediji, mi ih čujemo na društvenim mrežama. Ako ih ne čujemo na društvenim mrežama, čujemo ih u javnosti. Dakle, mi ne možemo u potpunosti sve da cenzurišemo.

Suštinski, trebalo bi što više izbjegavati takve riječi zbog onih kojima ostavljamo ovu zemlju, koji će doći poslije nas i koji praktično sada slušaju ono što će možda kasnije primjenjivati. Međutim, teško je na početku cenzurisati i možda ne bi bilo loše praviti teme koje su upravo iz ovog ugla, iz ovog konteksta, gdje ćemo ih – ne mogu reći učiti pameti, malo je pregrubo – ali prosto da shvate da griješe i da shvate da njihova riječ zaista ima veliku težinu u javnosti.

Euronews: Mislite da su odgovorni za atmosferu koja se kreira u društvu?

Milić: Nije sve politika, i činjenica je da ne gledaju svi Narodnu skupštinu, sjednicu Parlamenta BiH, sjednicu Parlamenta Federacije, ali neko gleda, neko prepričava, neko čuje.

Na kraju krajeva, oni sami isijecaju dijelove iz svojih rasprava, iz svojih izjava i time se hvale i dolaze do velikog broja ljudi, da takve stvari postaju viralne i imaju mnogo pregleda. Dakle, teško je upravljati njima.

Euronews: Donose li im takve stvari benefite?

Milić: Tim komunikatorima? Naravno da ne donose. Moguće je da će to biti neki broj glasova koji će se preraspodijeliti u okviru jedne političke partije. Ukoliko oni pričaju tako da se svide svom šefu, vjerovatno će biti malo više pozicionirani na sljedećim izborima, na izbornoj listi, ali suštinski obeshrabruju ljude, smanjuju povjerenje u društvo i mi smo sad na nekom rubu – ne mogu reći propasti – ali je totalna anarhija i što se tiče sistema, i što se tiče komunikacije i uopšte komuniciranja u javnosti.

Euronews: Izostaje sankcija prema izgovorenoj riječi. Izostaje i od onih koji bi možda trebali da sankcionišu taj uvredljivi govor – da ne kažemo govor mržnje za svaki govor. Neko kad kaže za drugoga da je psihički bolesnik, da je narkoman, da je lopov – to kod nas samo prođe.

Milić: Vidjela sam da su se spominjale riječi poput političkog atentata, pa su se banditi spominjali, pa su se Srbi u Narodnoj skupštini – minimizirala se njihova uloga. Predsjednik Hrvatske je bio već i Srbin, itd.

Osuda javnosti više nije dovoljna. I šta je više javnost? Javnost je postala apatična. Neko treba da reaguje – taj neko je pravosuđe. Pravosuđe u Republici Srpskoj, pravosuđe na nivou BiH.

Ko god smatra da treba po službenoj dužnosti da reaguje – on treba da reaguje. Svašta se nešto izgovori, ali zaista, kao što kažete, sankcije nema. Ne može se očekivati od javnosti da sankcioniše, jer javnost je zaista upala – malo prije sam spomenula – u anarhiju, ali ovo je sad već i apatija.

Ja sam gledala neka istraživanja i beznađe se negdje provlačilo upravo kroz ta istraživanja. I to je suštinski razlog zbog čega ljudi sve manje i manje izlaze na izbore. Čak i kad izađu, izađu oni koji su eventualno ucijenjeni glasovima ili oni koji glasaju protiv, ali jednostavno povjerenje se izgubilo.

Dakle, povjerenje je ključna riječ. Mislim da je to nešto čega bismo se trebali držati i možda ne bi bilo loše da se vratimo i na ono prvo pitanje – šta bi mediji trebalo da rade – upravo da ističu taj dio iz tog ugla, jer povjerenje u sistem, prosto, u izgovorenu riječ – mi više to nemamo.

Euronews: Šta znači kad zvaničnici pozovu jedan drugog na hodnik? Kakav je to jezik? Nekako djeluje da mi o tome svemu pričamo, na kraju svih krajeva, u domenu šou biznisa.

Milić: To jeste postao šou biznis, upravo zato što se ne dešava ništa. Tako je, zato što nema sankcije, to postaje viralno, to postaje zanimljivo, to se komentariše jer je to mnogo lakše komentarisati nego neku korektnu raspravu...

Euronews: Kako izaći iz tog kruga? Evo, vi dosta radite i sa ljudima koji su političari.

Milić: Pa čuje se šou zato što – meni je žao što ću, kao neko ko je radio godinama, decenijama u medijima, morati i dio krivice da prebacim i na medije.

Dok god to postaje viralno, dok god je to zanimljivo, dok god je to na naslovnim stranama... Pa, sjetimo se, prošle sedmice imali smo Zmaja od Šipova na naslovnim stranama mnogih medija i u Republici Srpskoj i u BiH. Dakle, to je nešto što je nama postalo obrazac ponašanja i nešto čemu se mi – ja ne kao čitalac, ja se ne radujem – ali to je nešto na šta se klikće. Dakle, nešto što je postalo ljudima zanimljivo.

Onog trenutka kad takve stvari postanu kažnjive – sad ne mislim na medije, nego mislim na one koji kreiraju javno mnjenje. Konkretno, mislim sad na politiku, jer smo spomenuli pozive na hodnik. Kada oni budu kažnjeni, tad će se sve promijeniti.

Dok god ne postoji sankcija, dok god nemamo pravosuđe koje reaguje kako treba, svakom je dozvoljeno da radi što hoće i oni to rade da bi dobili što veći broj glasova.

Verbalno nasilje već imamo godinama i bilo je pitanje dana kad će ono eskalirati i nekako je logičan slijed svega ovoga što se dešavalo i što imamo priliku da vidimo svaki dan – pa i sa govornica skupština. Dakle, mi više nemamo ni institucije koje u potpunosti predstavljaju ono za šta postoje i za šta su osnovane. Kako izaći iz začaranog kruga? Tako što će neko konačno biti kažnjen za to što se dešava.

Imali smo mi, osim poziva na hodnik u Parlamentu BiH, i određenu vrstu nasilja i u Narodnoj skupštini Republike Srpske, odnosno izvan prostorija Narodne skupštine, ali sa najvišim akterima političke scene. Mi imamo i pohvale unutar te iste političke partije. Selfije koji se prave sa tim političarima – oni se veličaju i unutar svoje političke opcije jačaju.

Kada budu kažnjeni unutar svoje političke opcije i kada ih kazne institucije, onda možemo očekivati od javnosti da se, recimo, pridruži – ali prosto da shvati

Euronews: Ono što se još dešava jeste da političari imaju određene lapsuse. Moje pitanje je – da li ti lapsusi postanu simpatični publici? Evo, recimo, imenovaću premijera Radovana Viškovića – zaista ima dosta lapsusa? Gospođa Brnabić je imala lapsus svojevremeno?

Milić: Ukoliko lapsus napravi neko ko je dosljedno ozbiljan političar, neko ko pokazuje poštovanje i pokazuje dostojanstvo u odnosu na neistomišljenike, ukoliko neko obavlja svoju funkciju časno, pošteno, ukoliko pokazuje svaki dan zaista – ali vratiću se na poštovanje i na dostojanstvo druge strane – njemu lapsus nikad javnost neće pripisati kao nešto što je loše. Čak i da postane viralno, taj neko bi mogao da iskoristi to da postane simpatičan i "kao život".

Ako je neko ko je zaista vrijedan i ko se dosljedno, ozbiljno ponaša u javnosti i ozbiljno obavlja svoju funkciju – i desi mu se, pa dešava nam se svima. Moguće je da će se i vama i meni danas desiti, jer prosto svi smo u javnosti pod lupom.

Brzo pričamo, brzo radimo. Tako je – i brzo mislimo, i to onda zna da se zapetlja. Međutim, koliko je neko – evo, konkretno spomenuli smo gospodina Viškovića – dešavalo se nekoliko puta da on zaista ima ispade u Narodnoj skupštini Republike Srpske kojima smo prisustvovali, sa porukom prema suprotnoj političkoj strani. I suprotnom polu.

Ne mora da znači da je on to zaista htio na taj način da reaguje – mislim i na lapsuse, ali mislim i na njegovu politiku, odnosno na njegov način obraćanja javnosti. Međutim, ono što mi vidimo je, vrlo često, upravo – imali smo i slučaj mizoginog obraćanja prema suprotnom polu – onda, kod takvih ljudi, kod kojih se probudi bijes prije lapsusa, onda dobijate divan osnov da vas javnost dotuče.

Euronews: E sad, da li je razlog kada neko u javnosti bude sklon lapsusu ili uđe u tu još opasniju zonu – da taj lapsus ima neku tešku poruku – da li je razlog umor, neobrazovanost, opšte ili neznanje javnog nastupanja?

Milić: Može da bude umor. Može da bude umor, i kada smo umorni, dešavaju nam se greške i sve se čovjeku i oprosti. Na kraju krajeva, bitna je energija sa kojom čovjek nastupa i kad vidite da je neko umoran, prosto negdje ćete mu prirodno i oprostiti to što se dešava. Ne rade, ne uče i ne moraju nužno da uče. Svi mi znamo da pričamo.

Međutim, elokvencija nije dovoljna. Vi i ja sad razgovaramo o konkretnim stvarima i treba da prenesemo neku poruku javnosti. Oni vrlo često ne znaju da odgovore – i vrlo često, u najvećem broju slučajeva – na osnovno pitanje: zašto ste u javnosti?

Idete večeras na televiziju – zašto? I kao sve oni znaju šta će da ispričaju, ali – zašto? Šta je ono suštinski što želite da prenesete javnosti? Šta je ono što mislite da je ona jedna rečenica koju bi javnost trebalo da zapamti? Jer mi moramo da imamo na umu da je 2025. godina i da smo mi izloženi informacijama konstantno.

Pa znate, stranka uplati pa dobije "gratis" – o, kao idem večeras na televiziju 60 minuta, imam za tih 60 minuta, lopatom natrpaju svega. Vi nemate pojma – to toliko bude nedosljedno.

Dakle, i ono što je važno – nema dosljednosti u komunikaciji. Jedan dan imamo jednu poruku, drugi dan drugu poruku. Jedan dan smo za nezavisnost Republike Srpske, drugi dan smo za... Od izvornog Dejtona do reforme Dejtona...

Ja više ne znam za šta se ko zalaže. I ono što je vrlo važno – mi možemo da budemo dio neke grupe i da se zalažemo za tu grupu, ali nismo svi za sve i ne moramo svi da komentarišemo sve. Prosto, osoba treba da zna šta je ono što je za nju – u čemu je ona. Ne mora toliko biti ni stručno, već – šta je ono što će moći da prenese, a da javnost u to povjeruje.

Cijeli intervju pogledajte u video prilogu.